Ne mogu više

U otvorenom pismu, zaposlenik ARD je kritički govorio o godinu i po dana izveštavanja o koroni: Ole Skambraks 12 godina radi kao redakcioni saradnik i urednik u javnom servisu. Pismo je uputio svojim kolegama i javnosti ukazavši na to da se od pojave korone nešto bitno promenilo u javnom diskursu.

Pismo je u mom prevodu ovde preuzeto sa informativno-analitičkog portala Multipolar gde je objavljeno 5. oktobra 2021.

U prevodu su spoljne veze označene ovde uopbičajenom ljubičastom bojom i spoljnim vezama su markirane tačno one reči koje je tako markirao i autor – polazim od toga da je on imao svoje razloge da ih rasporedi baš tako. Spoljnim vezama su označeni izvori informacija na koje se Skambraks poziva.

Evo pisma u celini. Uz napomenu da je Skambraks nakon objavljivanja svog pisma suspendovan zbog „iznošenja netačnih tvrdnji“.

Ne mogu više da ćutim. Ne mogu više da bez reči prihvatam ono što se već godinu i po dana dešava u kući koja mi je poslodavac, u javnom medijskom servisu. U statutima i državnim ugovorima o medijima, stavi poput „uravnoteženosti“, „zajedništva“ i „diverziteta“ su ugrađene u izveštavanje. Ono što se praktikuje jeste – čista suprotnost tome. Nema pravog diskursa i razmene u kojima bi mogli da se prepoznaju svi delovi društva.

Od početka sam smatrao da javni servis treba da ispuni upravo taj prostor: da podstiče dijalog između pristalica i kritičara mera, između ljudi koji se boje virusa i onih koji se boje da će izgubiti svoja osnovna prava, između zagovornika vakcinacije i vakcinalnih skeptika. Ali, od pre godinu i po dana, prostor za diskusiju je veoma sužen.

Naučnici i eksperti koji su u vremenu pre korone bili ugledni i poštovani, i koji su dobijali prostor u javnom diskursu, sada su odjednom postali budale, teoretičari zavere ili kovidioti. Uzmimo primer Volfganga Vodarga. On je višestruki lekar-specijalista, epidemiolog i dugogodišnji zdravstveni političar. Do korona-krize bio je i u upravi organizacije „Transparensi internešnal“. Godine 2010. je kao predsedavajući Odbora za zdravlje u Savetu Evrope raskrinkao uticaj farmaceutske industrije u pandemiji svinjskog gripa. Tada je mogao da zastupa svoje stavove lično – na javnom servisu. Otkako je korone – to više ne može. Na njegovo mesto su stupili takozvani „fektčekeri“ koji ga diskredituju.

Parališući konsenzus

Umesto javne razmene mišljenja, proklamuje se „naučni konsenzus“ koji valja braniti. Onaj ko u njega sumnja, ili traži multidimenzionalnu perspektivu kada je reč o pandemiji, žanje ogorčenje i prezir.

Ovaj obrazac funkcioniše i u redakcijama. Od pre godinu i po dana, više ne radim u dnevnim vestima, što me raduje. Na aktuelnoj poziciji više ne učestvujem u odlukama o tome koje će teme kako da se obrađuju. Ovde ću opisati moja iskustva sa redakcionih sastanaka i analize izveštavanja. Dugo se nisam usuđivao da izađem iz uloge posmatrača, jer je navodni konsenzus delovao previše apsolutno i unisono.

Pre nekoliko meseci, usudio sam se da izađem na poledicu i da na sastancima iznosim kritičke primedbe. To često biva praćeno ćutanjem, ponekad se čuje „hvala za ukazivanje na to“ a ponekad bivam i poučen zašto to nije tačno. Ali iz toga još nikad nije proistekao izveštaj.

Rezultat godinu i po dana korone jeste podela društva kakve još nije bilo. Veliki udeo u tome ima javni servis. On se sve ređe prihvata odgovornosti za gradnju mostova između tabora i unapređenje dijaloga.

Kao argument se često navodi da kritičari predstavljaju manjinu koja nije vredna pažnje, tako da im već iz razloga proporcionalnosti ne treba davati mnogo prostora. Međutim, referendum o korona-merama u Švajcarskoj je pokazao da nije tako. Iako ni tamo nema javne razmene mišljenja u masovnim medijima, rezultat glasanja je bio 60:40 u korist vlade. (1) Može li se o 40% predatih glasova govoriti kao o beznačajnoj manjini? Pri tome valja pomenuti i da je švajcarska vlada povezala isplate novčane pomoći zbog korone sa glasanjem, što je ponekog moglo da navede da zaokruži „da“ na glasačkom listiću.

Razvoj ove krize se odvija na vrlo mnogo nivoa i ima uticaj na sve delove društva, tako da je baš sada potrebno ne manje, već više, prostora za debate.

Pri tome nije indikativno sve ono o čemu se diskutuje na javnim servisima, već ono što ostaje nepomenuto. Razlozi za to su mnogostruki i za to je potrebna iskrena interna analiza. Pri tome mogu da pomognu publikacije naučnika i stručnjaka za medije Uvea Krigera, bivšeg člana Radiodifuznog saveta javnog servisa MDR, kao što je na primer njegova knjiga „Mejnstrim – zašto više ne verujemo medijima“.

U svakom slučaju, potrebna je hrabrost da se na sastancima gde se razgovara o tim temama pliva protiv struje. Često se „probije“ onaj ko najelokventnije iznosi svoje argumente, u slučaju dvoumljenja, naravno, odlučuje rukovodstvo redakcije. Još vrlo rano se pojavila jednačina prema kojoj kritika korona-kursa vlade spada u desničarski spektar. Koji urednik bi se usudio da izrazi neku misao u tom pravcu?

Otvorena pitanja

Tako je lista problematičnih stvari i otvorenih pitanja o kojima se supstancijalno ne izveštava – vrlo velika:

  • Zašto tako malo znamo o „gain of function research“ (istraživanja o tome kako virus učiniti opasnijim za ljude)?
  • Zašto ljudi koji su preležali kovid-19 moraju da se vakcinišu iako su zaštićeni bar onoliko dobro koliko i vakcinisani ljudi?
  • Zašto se interni papir Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, koji je poznat medijima, ne objavljuje u celosti i o njemu ne diskutuje u javnosti, a u papiru se traži da vlasti postignu „dejstvo šoka“ kako bi pojasnile dejstvo pandemije na ljudsko društvo?
  • Zašto se o studiji prof. Joanidisa o stopi preživljavanja (99.41% u grupi do 70 godina) ne piše u udarnim vestima, a navode se fatalno pogrešne računice Imperijal koledža (Nil Ferguson je za proleće 2020. prognozirao pola miliona mrtvih od korone u Velikoj Britaniji i više od dva miliona u SAD
  • Zašto u jednoj ekspertizi izrađenoj za Nemačko ministarstvo zdravlja piše da su kovid-19-pacijenti u 2020. godini činili samo 2%?
  • Zašto Bremen ima daleko najveću incidencu (113 na dan 4.10.2021) i istovremeno daleko najveću stopu vakcinisanih u Nemačkoj (79%)?
  • Zašto je 4 miliona evra na jedan porodični račun komesarke EU za zdravlje Stele Kirjakides, koja je bila odgovorna za sklapanje prvih ugovora EU i farmaceutskih koncerna o proizvodnji cepiva? (3)
  • Zašto se portreti ljudi koji su imali teške nuspojave vakcinacije ne objavljuju u istoj meri kao i 2020. portreti ljudi sa teškim vidom oboljenja od kovida-19? (4)
  • Zašto nikome ne smeta nečist način brojanja „probijenih vakcinacija“? (slučajeva inficiranja i pored vakcinacije?) (5)
  • Zašto Holandija prijavljuje značajno veći broj nuspojava posle vakcinisanja cepivom protiv kovida-19 nego druge zemlje?
  • Zašto je opis delotvornosti cepiva protiv kovida-19 na internet-strani Instituta „Paul Erlih“ (PEI) poslednjih nedelja tri puta menjan? „Cepiva protiv kovida-19 štite od infekcije virusom SARS-CoV-2 (15. avgust 2021); Cepiva protiv kovida-19 štite od teškog oblika infekcije virusom SARS-CoV-2“ (7. septembar 2021); „Cepiva protiv kovida-19 su indicirana za aktivnu imunizaciju za preventivu oboljenja kovid-19 koje prouzrokuje virus SARS-CoV-2“ (27. septembra 2021)? (6)

Nekima od ovih tačaka želim da se detaljnije posvetim.

„Gain of funktion“ i „Lab leak“

O istraživanju „gain of funktion“ – o tome kako virus učiniti opasnijim, što je rađeno u Institutu za virologiju u Vuhanu a finansirano iz SAD – do danas nisam čuo ni pročitao ništa supstancijalno. To istraživanje se vrši u takozvanim P4-laboratorijama u kojima se decenijama radi na menjanju virusa koji se prenosi među životinjama tako da oni postanu opasni i za ljude. ARD i ZDF su do sada zaobilazili tu temu u velikom luku – iako postoji potreba da se o tome diskutuje. Prvo pitanje za diskusiju bi, na primer, moglo da bude: da li mi kao društvo hoćemo takvo istraživanje?

O teoriji da SARS-CoV-2 potiče iz laboratorije – već postoje brojni izveštaji. Pri tome se mora pomenuti da je ta tema prošle godine odmah etiketirana kao teorija zavere. Alternativni mediji koji su pošli njenim tragom, brisani su sa društvenih mreža kao i informacije o tome. Naučnici koji su iznosili tu tezu bili su na meti žestokih napada. Danas je teorija o „curenju iz laboratorije“ legitimna bar onoliko koliko i teorija o prenošenju preko slepih miševa. Američki istraživački novinar Pal Taker je u „Britiš medikal džernalu“ objavio rezultate svog minucioznog istraživanja. O tome dr Ingrid Milhauzer, profesorka zdravstvenih nauka na Univerzitetu u Hamburgu, piše:

„Korak po korak on (Taker) pokazuje kako vlasnici jedne američke grupe laboratorija ciljano razvijaju teoriju zavere kako bi zataškali svoj laboratorijski udes u Vuhanu. Mit podržavaju renomirani člasopisi kao što je „Lanset“. Naučni novinari i „fektčekeri“ preuzimaju te informacije bez refleksije. Umešani naučnici ćute iz straha da će izgubiti prestiž i sredstva za istraživanja. Fejsbuk gotovo godinu dana blokira vesti koje dovode u pitanje prirodno poreklo virusa SARS-CoV-2. Ako se teza o laboratorijskom udesu potvrdi, ZDF i drugi mediji su branili teorije zavere.“

Ivermektin i alternative za vakcinu

Već mesecima je jasno da postoje efikasna i jevtina sredstva za lečenje od kovida-19, koja ne smeju biti primenjena. Podaci o tome su vrlo jasni. Ali, pseudonaučne kampanje dezinformisanja protiv tih sredstava su karakteristične za stanje naše medicine. Već mesecima je poznat hidroksihlorokin koji je u milionima slučajeva primenjen protiv malarije i reumatskih bolesti. Prošle godine je odjednom proglašen opasnim. Izjava predsednika Donalda Trampa da je hidroksihlorokin game changer doprinela je daljem diskreditovanju. Politički rezon nije više dozvoljavao naučno suočavanje sa HCQ.-

O katastrofalnoj sitauciji u Indiji nastaloj širenjem delta-varijante su tokom proleća izveštavali svi mediji (tada se još govorilo o indijskoij varijanti virusa). To što je Indija relativno brzo usopostavila kontrolu nad situacijom i što je pri tome medikament ivermektin uvelikim saveznim državama poput Utar Pradeša imao odlučujuću ulogu – više nije bilo vredno izveštavanja. (7)

Ivermektin je i u Češkoj i Slovačkoj dobio privremenu dozvolu za korišćenje u terapiji kovid-19 pacijenata. O tome ipak izveštava MDR, iako sa negativnom konotacijom.

Na listi mogućih medikamenata koju je objavila Bavarska RTV ivermektin se ni ne pominje, a o hidroksihlorokinu se citiraju samo negativne a ne i pozitivne studije.

Molekul klofoktol je na laboratorijskim testovima u leto 2020. pokazo isto tako dobro dejstvo protiv SARS-CoV-2. Do 2005,taj antibiotik je u Francuskoj i Italiji bio u prodaji pod imenima Octofene i Gramplus. INstitu Paster u Lilu je više puta hteo da u vezi s njima sprovede studiju na kovid-pacijentima, ali su francuske vlasti to sprečavale. Posle više zaleta, početkom septembra je za to regrutovan prvi pacijent.

Zašto se zavodi za zdravlje vehementno opiru korišćenju lekova koji su od početka pandemije stajali na raspolaganju? O tome bih želeo novinarsko istraživanje ARD! Valja još pomenuti i da su nova cepiva protiv korone dobila dozvolu korišćenja za slučaj nužde samo zato što nije bilo zvanično priznatog leka protiv SARS-CoV-2.

Ja ovde ne želim da veličam nekakva čudotvorna sredstva protiv korone. Želim da dam sliku pojava kojima nije poklonjena dovoljna pažnja. Od početka je u javnom diskursu šireno mišljenje da samo vakcinacija može da pomogne. SZO je otišla čak tako daleko da je promenila definiciju „imuniteta krda“ tako da on može biti postignut samo vakcinacijom a ne više ranijom infekcijom kao što je to do sada bio slučaj.

A šta ako je put kojim se ide – slepa ulica?

Pitanja o delotvornosti vakcine

Podaci iz zemalja sa posebno visokom stopom vakcinisanih pokazuju da infekcije SARS-Cov-2 i kod potpuno vakcinisanih osoba nisu retkost, već da su – na dnevnom redu. Dr Kobi Haviv, direktor Hercog-bolnice u Jerusalimu, kaže da je 85% do 90% teško obolelih na njegovom odeljenju za intenzivnu negu dvostruko vakcinisano. (8)

Magazin Sajens o Izraelu piše: „15. avgusta je 514-oro Izraelaca sa teškim ili kritičnim Kovid-19 oboljenjem dopremljeno u bolnicu. … od tih 514 osoba, 59% je bilo kompletno vakcinisano. Od vakcinisanih, 87% njih je imalo 60 ili više godina. Sajens citira jednog savetnika izraelske vlade koji je rekao: „Jedna od veliki priča iz Izraela je: Vakcine funkcionišu, ali nedovoljno dobro.“

Nadalje je sad jasno da vakcinisani ljudi u sebi nose ( i šire) isto toliko virusnog materijala delta-varijante kao i nevakcinisani.

Šta je usledilo iz tih podataka u Nemačkoj?  – Lokdaun specijalno za nevakcinisane ili eufemistički rečeno: „pravilo 2G“ (pristup javnim manifestacijama imaju samo ljudi koji su vakcinisani ili imaju dokaz da su preležali koronu – prim. prev.) Društvo se de facto deli na dve klase. Vakcinisanima se vraćaju slobode (jer nisu potencijalna opasnost za druge), nevakcinisani (zatop što predstavljaju veću opasnost za druge) moraju da se podvrgavaju testiranjima koja treba sami da plaćaju, a u slučaju da moraju u karantin, za to vreme im se obustavlja isplata plate. Zabrane rada i otkazi u vezi sa vakcinalnim statusom više nisu isključeni i drušptva za zdravstvena osiguranja bi mogla ubuduće da nevakcinasnima propišu nepovoljnije tarife. Čemu taj pritisak na nevakcinisane? On nije naučno utemeljiv i društveno je veoma štetan.

Antitela proizvedena vakcinacijom posle nekoliko meseci bitno opadaju. Pogled u Izrael pokazuje da je posle dve vakcine sada za čitavo stanovništvo spremna i treća doza a već je najavljena i četvrta. Onaj ko posle šest meseci ne „osveži“ svoju vakcinu, ne važi više kao imun i gubi svoj „zeleni pasoš“ (digitalna vakcinalna legitimacija uvedena u Izraelu). U SAD Džo Bajden već govori o buster-vakcinacijama koje bi se vršile na svakih 5 meseci. Marion Peper, imunološkinja na Univerzitetu u Vašingtonu, dovodi tu strategiju u pitanje. Ona je za Njujork tajms izjavila da „višestruko stimulisanje odbrambenih snaga organizma može dovesti do fenomena koji se označava kao imunološka iscrpljenost“.

Malo se diskutuje o činjenici da prirodnim inficiranjem može da se postigne mnogo robusniji imunitet. „Ultrapotentna antitela“ ili „superimunitet“ su nađeni kod ljudi koji su se prošle godine inficirali SARS-Cov-om-2. Ta antitela reaguju na više od 20 različitih virusnih mutacija i ostaju duže očuvana nego antitela proizvedena cepivom.“

Ministar zdravlja Jens Špan je ipak najavio da bi i dokaz o postojanju antitela trebalo da bude dozvoljen. Ali, da bi neko zvanično važio kao imun, još uvek je potrebno da bude vakcinisan. Ko razume tu logiku? Intervju CNN-a sa dr Entonijem Faučijem, predsednikom Američkog nacionalnog instituta za zdravlje (američki pandan institutu Robert Koh), taj apsurd čini jasno vidljivim. Političari do sada nisu uopšte razmišljali o ljudima sa prirodnim imunitetom!

Poznajem lekarku koja očajnički pokušava da od zavoda za zdravlje i Instituta Rober Koh (RKI) dobije odgovor na tu temu: jedan njen pacijant ima IgG titer antitela od 400 AU/ml – mnogo više od mnogih vakcinisanih. Koronom se inficirao pre više od šest meseci – pa tako više ne važi kao imun. Odgovor koji je dobila glasi: „vakcinišite ga!“, što lekarka zbog pomenutih vrednosti odbija.

Pomanjkanje osnovnog razumevanja novinarstva

Put iz pandemije koji propagiraju političari i mediji se ispostavio kao trajna pretplata na vakcinisanje. Naučnici koji podstiču drukčije ophođenje sa koronom još uvek ne dobijaju adekvatnu binu u javnim servisima, kao što je to pokazalo medijsko blaćenje akcije „sve na sto“ (#allesaufdentisch, akcija u kojoj glumci intervjuišu stručnjake iz svih oblasti o aspektima „pandemije“ o kojima mejnstrim ćuti). Umesto da se sa učesnicima diskutuje o sadržajima tih video-snimaka, traženi su eksperti koji diskredituju tu kampanju. Pri tome javni servisi čine baš onu grešku za koju optužuju akciju umetnika.

Novinar Špigela Anton Rajner je u intervjuu za javni servis SWR  o toj video-akciji rekao da se ne radi o intervjuima u klasičnom smislu: „U principu, tu se vide dvoje ljudi koji jedno drugom daju za pravo“. Mene je zaboleo stomak nakon što sam video kako o tome iziveštava moja kuća i bio sam potpuno iritiran pomanjkanjem osnovnog razumevanja novinarstva da se i suprotstavljenoj strani da reč. (9) Moje primedbe sam izneo učesnicima i rukovodstvu redakcije putem elektronske pošte.

Jedna od klasičnih replika na konferencijama je da je tema „već odrađena“. Tako je, na primer, bilo kada sam pomenuo da je komplikacijama oko vakcinacije verovatno posvećeno premalo pažnje. Da, rečeno je, tako je, o toj temi se već razgovaralo sa stručnjakom naše kuće, koji je – što na čudi mnogo – došao do zaključka da temi nije posvećeno premalo pažnje. „Druga strana“ se tu i tamo pominje, ali ona retko dobija lice u formi stvarnog čoveka sa kojim se razgovara i koji ima kritički stav.

Kritičari pod pritiskom

Najjasniji kritičari moraju računati sa pretresom stanova i kuća, krivičnim gonjenjem, blokadom bankovnih računa, premeštajem ili otkazom, pa i sa upućivanjem na psihijatrijsku kliniku. Čak i ako se radi o mišljenjima čije pozicije se ne dele – u jednoj pravnoj državi toga ne sme biti.

U SAD se već diskutuje o tome da se naučna kritika podvede pod hate crime (zločin iz mržnje). Fondacija Rokfeler je raspisala 13.5 miliona dolara za cenzuru pogrešnih informacija u oblasti zdravlja.

Direktor televizije WDR Jerg Šenenborn je izjavio: „Činjenice su činjenice, one čvrsto stoje“. Ako je tako, kako je moguće da se naučnici spore iza zatvorenih vrata i da su nesložni čak i oko nekih temeljnih pitanja? Dokle god nam to ne bude jasno, svaka pretpostavka o navodnoj objektivnosti će nas voditi u slepu ulicu. Mi „realnosti“ uvek možemo samo da se približavamo – a to je moguće samo u otvorenom diskursu mišljenja i naučnih saznanja.

Ono što se trenutno odigrava nije poštena borba protiv „lažnih vesti“. Umesto toga, nastaje utisak da informacije, dokazi i diskusije, koje su u suprotnosti sa zvaničniom narativom, ne smeju biti objavljeni.

Aktuelan primer za to je precizan i naučno transparentan video-snimak informatičara Marsela Barca. Analizom sirovih podataka, Barc je na svoje čuđenje ustanovio da ni brojke o prevelikoj smrtnosti, ni o broju zauzetih bolničkih kreveta, ni one o infekcijama, ne odgovaraju onome što od medija i političara dobijamo da čitamo i slušamo već godinu i po dana. On pokazuje i kako se sa takvim podacima moće predstaviti panedmija i objašnjava zašto je to za njega nekorektno. Video-snimak je sa 145.000 pregleda posle tri dana skinjut sa JuTjuba (i tek posle žalbe Barca i mnogo protesta vraćen). Naveden je razlog: „pogrešne medicinske informacije“. I tu se nameće pitanje: ko je na osnovu čega tako odlučio?

„Fektčekeri“ Folskferpecera su diskreditovali Marsela Barca kao fake. Presuda Korektiva je nešto blaža (Barc je na to javno i opsežno odgovorio). Veštačenje urađeno za Nemačko ministarstvo zdravlja, iz kojeg se vidi da su u 2020. u bolnicama kovid-pacijenti činili samo 2%, daje mu (Barcu) za pravo. Barc je sa svojom analizom kontaktirao štampu, ali nisu mu poklonili pažnju. U funkcionalnom diskusrsu, naši mediji bi ga pozvali na diskusiju.

Milioni sadržaja o temama u vezi sa koronom se brišu, kao štio to pokazuje novinarka Lori Klark u Britanskom medicinskom žurnalu. Fejsbuk i slični su privatna preduzeća koja mogu da odlučuju šta će biti objavljeno na njihovim platformama. Ali, smeju li tako i da upravljaju diskursom?

Javni servis bi mogao da uspostavi ravnotežu time što garantuje otvorenu razmenu mišljenja. Nažalost, ništa od toga!

Digitalni vakcinalni pasoši i nadzor

Fondacije Gejts i Rokfeler su razvile i finansirale smernice SZO o digitalnim vakcinalnim pasošima. Oni se već uvode širom sveta. Javni život će biti moguć samo sa njima – svejedno da li se radi o vožji tramvajem, pijenju kafe ili medicinskom tretmanu. Primer iz Francuske pokazuje da bi ta digitalna legitimacija trebalo da postoji i po završetku pandemije. Poslanica Emanuel Menar je zatražio da se u tekst zakona unese sledeći dodatak: digitalni pasoš će biti ukinut kada širenje virusa više ne bude predstavljalo opasnost koja opravdava njegovu upotrebu.“ Njen predlog je odbijen. Time nas od globalne kontrole stanovništva ili čak države nadzora kroz projekte poput ID2020 deli samo mali korak.

Australija već testira aplikaciju za prepoznavanje lica kako bi bilo sigurno da ljudi koji su u karantinu zaista sede u kući. Izrael za to koristi elektronske narukvice. U jednom italijanskom gradu se testiraju dronovi za merenje temperature posetilaca plaža a u Francuskoj se upravo menja zakon tako da će biti moguć nadzor velikih površina dronovima.

O svim tim temama je potrebna intenzivna i kritička razmena mišljenja u društvu. Ali nje nema dovoljno u izveštajima naših radio i tv-stanica i to nije bila ni predizborna tema.

Sužen ugao gledanja

Način ka koji se ugao gledanja u diskursu sužava, karakterističan je za „čuvare informacija“. Aktuelni primer pruža Jan Bemerman [tv-zabavljač – prim. prev.] svojim predlogom da se virolozima Hendriku Štreku i profesoru Aleksandru Kekuleu više ne pruža bina, jer, kako kaže, nisu kompetentni.

Ne govoreći sada o tome kako ova dva medicinara imaju biografije za veliko poštovanje, Bemerman je time nanovo podesio amove. Zar sada ne smeju da se čuju ni ljudi koji su svoje kritike vladinog kursa iznosili u glase-rukavicama?

Ograničavanje diskursa je u međuvremenu otišlo tako daleko, da Bavarska radio-televizija već više puta prilikom prenosa parlamentarnih debata nije emitovala govore poslanika koji se kritički odnose prema merama vlade.

Je li to tako izgleda razumevanje demokratije u javnim servisima? Alternativne medijske platforme cvetaju pre svega zato što etablirani ne ispunjavaju svoje zadatke kao demokratski korektiv.

Nešto je pošlo krivo

Dugo vremena sam moga sa ponosom i radošću da kažem kako radim za javni medijski servis. Mnoga odlična istraživanja, formati i sadržaji potiču sa ARD, ZDF i Dojčlandradija. Standardi kvaliteta su ekstremno visoki i hiljade zaposlenih i pored velikog pritiska štednje odlično rade svoj posao. Ali sa koronom je nešto pošlo krivo. Odjednom primećujem tunelski pogled i amove i nekakav konsenzus koji se ne dovodi u pitanje (10).

Može se i drukčije, što pokazuje austrijska televizija Servus TV. U emisiji „Korona-kvartet/Razgovor u hangaru 7“ i zagovornici i protivnici u jednakoj meri imaju reč. Zašto to na nemačkoj televiziji nije moguće (11)? „Ne sme se svakoj budali pružiti platforma“, glasi brzi odgovor. Navodno treba izbeći situaciju lažnog balansa – da se podjednako čuju ozbilje i neozbiljne stvari. To je ubistven argument, koji je osim toga i nenaučan. Osnovni princip nauke je sumnja, dovođenje u pitanje, proveravanje. Ako toga nema, nauka se pretvara u religiju.

Da, lažni balans zaista postoji. To je slepa mrlja koja se vratila u naše glave, koja ne dopušta iskreno i savesno suočavanje. Razbacujemo se navodnim činjenicama, ali ne možemo više da slušamo jedni druge. Omalovažavanje je stupilo na mesto razumevanja, suzbijanje tuđeg mišljenja je zamenilo toleranciju. Osnovne vrednosti našeg društva su očas bačene u smeće. Ovde se čuje: ljudi koji neće da se vakcinišu su kreteni, tamo se čuje: „Sram bilo ovce koje spavaju“.

I dok se svađamo, ne primećujemo da se svet oko nas menja suludom brzinom. Tako reći sva područja našeg života se nalaze u transformaciji. A kako će se ona odvijati, to zavisi od naše sposobnosti za saradnju, saosećanje i svesti nas samih o našim rečima i delima. Za naše duhovno zdravlje bi bilo dobro da otvorimo prostor za debatu – s pažnjom, poštovanjem i razumevanjem za različite perspektive (12).

Pišući ovo osećam se kao bogohulnik, neko ko je počinio veleizdaju i mora da računa sa kaznom. Možda nije tako. Možda ovim ne rizikujem svoj posao, i sloboda mišljenja i pluralizam nisu ugroženi. Žarko želim da bude tako i radujem se konstruktivnoj razmeni sa koleginicama i kolegama.

Ole Skambraks

Primedbe:

(1) Izuzetak je bilo izveštavanje u okviru referenduma za vreme kojeg je švajcarska televizija bila obavezna da obema stranama prepusti jednak prostor.

(2) Druge pandemijske vežbe su bile „Clade X“ (2018), „Atlantic Storm“ (2005), „Global Mercury“ (2003) i „Dark Winter“ (2001). U tim vežbama se uvek radilo i o menadžmentu informisanja.

(3) O brojkama je izveštavala „Panorama“, ali uloga Kirijakidesove u pogledu ugovora sa proizvođačima cepiva nije jasno predstavljena. Inače ta tema u medijima nije imala veliki značaj.

(4) Na primer, na javniom servisima gotovo da nije izveštavano o britsnakom muzičaru Eriku Kleptonu, koji je imao žestoke reakcije posle vakcinacije i pokajao se zbog vakcinisanja.

(5) Proboj vakcinacije prema RKI postoji kada vakcinisana osoba ima pozitivan test i simptome, a kood nevakcinisanih je dovoljan dokaz o infekciji – pozitivan test. Na taj način, nevakcinisani imaju veću težinu u statistikama.

(6) Pod naslovom „Lista dozvoljenih cepiva“ su prošle edicije veb-sajta Instituta Paul Erlih dostupne peko internet-arhive „Wayback machine“ (Ovde, ovde i ovde).

(7) SZO je indijsku saveznu državu Utar Pradeš čak pohvalila zbog njene korona-politike, doduše, ne spominjući ivermektin. Stopa vakcinisanih u Utar Pradešu je manja od 10%.

(8) Vidi FDA-sastanak od 17. septembra 2012, na 5:47:25

(9) Izveštavanje koje je najviše fer pruža BR (Bavarska radiotelevizija) pri čemu se i tu govori o datim ljudima a ne sa njima. MDR na svom medijskom portalu daje opsežnu i diferenciranu analizu.

(10) Ne želim da govorim o „jedinstvenom mišljenju“ javnih servisa. U izveštavanju je uvek bilo kritičkih priloga i korektura kursa. Ali, to je uvek pitanje konteksta, vremena emitovanja i opsega obrade teme. Moja posmatranja dele i druge koleginice i kolege.

(11) Sveži formati poput „Na kauču“ (ZDF) daju nade, iako ne verujem da će tamo uskoro mesto zauzeti Katarina Rajs ili Volfgang Vodarg.

(12) Inicijativa „Dijalog kultura“ otvara upotrebljive mogućnosti koji bi mogli biti interesantni i za druge formate.

WordPress Cookie Plugin von Real Cookie Banner