Izraz uz koji najčešće ide i „tiha većina“
U medijima na nemačkom i srpskom jeziku se sve češće pojavljuje izraz „glasna manjina“. Njime pristalice važećeg narativa o koroni i drugih pre svega zapadnih mejnstrim-narativa nastoje da omalovaže one koji protestuju protiv tog narativa. Taj izraz potpada u kategoriju ocrnjivanja bez argumenata, dakle u istu kategoriju u koju spada izraz „teorija zavere“ (moj članak o tome je prvi u seriji „Markera“ i, umesto ovde, može da se pročita na sajtu DW).
Dakle, oni koji demonstrante nazivaju „manjinom“ nastoje da im generalno opovrgnu legitimitet. Pri tome se odvraća pažnja sa činjenice da „manjina“ može imati ispravne zahteve.
To je bilo tako još za vreme nacizma, na primer 1943, grupe ne veće od 200-300 žena protestovale zato što su im ukinuti bonovi za hranu (kako bi bile primorane da se isele iz svojih mesta).
U Srbiji je protiv režima Slobodana Miloševića demonstrirala takođe „manjina“ iako su bile u pitanju desetine i stotine hiljada ljudi. Tako je bilo i sa demonstracijama protiv „pandemijskih mera“ u Nemačkoj. Činjenica je da su Miloševićevi mediji u Srbiji su demonstrante zvali „šačica“. (Ta „šačica“ je bila „izmanipulisana“ i imala je „rušilački i destruktivan karakter“.)
Demonstranti koji protestuju protiv nečega uvek su u manjini u odnosu na broj ljudi koji ne protestuju. Današnji mejnstrim-novinari i analitičari naglašavaju tu činjenicu kako bi njome zaklonili zahteve demonstranata. Po načelu: čim se radi o manjini – stvar nije relevantna.
Oni koji omalovažavaju demonstrante su, osim toga, pribegli jednom, dosta primitivnom, retoričkom triku i manjinu proglasili „glasnom“.
U njihovoj perspektivi, manjina se naziva glasnom samo zato što je uopšte čujna. Glasnost kao takva (bilo da je shvaćena bukvalno ili preneseno) još nikada nije bila, i ne može da bude, merilo ispravnosti neke ideje.
I pored toga, veliki broj političara, analitičara i novinara, sve češće o protivnicima dominantne zapadne ideologije govori kao o „glasnoj manjini“.
Kada ponavljanje jednog izraza postane vidljivo u velikom broju izjava tokom jednog relativno kratkog vremenskog perioda, onda se javlja opravdana sumnja da je on deo određene PR-strategije (vidi sliku)
U vladajućem narativu, „glasnoj manjini“ se često suprotstavlja pojam „tihe većine“. „Glasna manjina“ i „tiha većina“ su u rečniku mejnstrima sada sinonimi za „neposlušne“ i „poslušne“ građane. Oni služe i da unapred diskredituju svakoga ko „diže glas“ u ime bilo čega što se ne slaže sa zapadnim narativom. Dakle, ako neko izgovori to u medijima, velika je verovatnoća da se smatra „vojnikom“ narativa. Koji je shvatio da je to poželjno izgovarati, ili je direktno podstaknut da to radi.
