O aktuelnoj krizi, „kreditnoj ekomoniji“, te modernom „stejkholder-kapitalizmu“ i odgovarajućim odlukama političkog establišmenta mimo volje građana govori prvi gost Postojbine na „svečanom otvaranju“ sajta – ekonomista Borislav Borović.
U toku krize sa koronom, bruto društveni proizvod u SAD je 2020 pao za 3,5 odsto. Te 2020. godine je oko 60 miliona građana SAD ostalo bez posla a 12 miliona njih – bez zdravstvenog osiguranja. Gotovo 100.000 preduzeća je zatvoreno. Između marta i oktobra 2020. se imetak 15 najbogatijih građana SAD povećao za 53 odsto na 1300 milijardi dolara.
Šef Amazona Džef Bezos je postao bogatiji za 90 milijardi dolara i prešao je granicu kao jedini čovek koji poseduje više od od 200 milijardi. Osnivač Majkrosofta Bil Gejts je za vreme prvih osam meseci nakon proglašenja pandemije postao bogatiji za 20 milijardi. Imovina svih milijardera SAD u tih osam meseci se povećala gotovo za trećinu odnosno za ukupno 931 milijardu dolara. Stiče se utisak da sve manje korporacija drži u svojim rukama sve veće bogatstvo.
Šta nam govore ti podaci? Da su bogati sve bogatiji, a da siromašnih ima sve više širom sveta – to je jasno. Kako smo stigli dotle i šta valja znati o odgovarajućim mehanizmima što bi moglo da nam posluži kao osnov za dalja premišljanja i lične strategije borbe sa krizom?
Saša Bojić: g. Boroviću, današnje globalno ustrojstvo izgleda vrlo korporativno. Gde smo trenutno?
Borislav Borović: Potpuno je jasno i to nije od juče, da korporacije drže gotovo sve poluge u kreiranju trendova u globalnoj ekonomiji. Kad kažem trendova, pre svega mislim na kreiranje ekonomskih ali i svih ostalih politika velikog broja država kroz nametanje zakona koji odgovaraju pre svega korporacijama a sve manje ili nikako tim državama i njenim građanima.
Zastrašujuće je, da države postaju puki servis tih korporacija kroz delovanje njihovih marioneta na čelu administrativnog aparata tih država. Da ovo nije prestroga ocena, vidi se u ponašanju tih administracija koje sve češće otvoreno donose neke ključne odluke uz veliko protivljene većine svojih građana.
U takvom ambijentu, potpuno je očekivano da korporacije obezbeđuju sebi i enormne profite na uštrb građana ili država kroz razne špekulativne povlastice koje iz ugla država nemaju nikakvu ekonomsku logiku.
Niko iole ekonomski pismen, recimo, ne može da objasni tolerisanje postojanja of-šor zona ili ”sigurnih utočišta” koji su drugo ime za izbegavanje plaćanja poreza domicilnoj državi. Sve države su time oštećene a kontrola poslovanja tih korporacija nije moguća, sa raznim varijacijama ilegalnih a često i kriminalnih aktivnosti.
Na drugoj strani, namicanja nedostajućih poreza izazvanih ovakvim tetošenjem finansijskih divova se prebacuje na leđa građana ili kroz redukovanje izdvajanja države za socijalne ili zdravstvene potrebe njenih građana.
Razni nemački analitičari, pre svega Ernst Volf, govore o „digitalno-finansijskom kompleksu“ koji se formirao tokom poslednjih decenija kao sistem sa najjačim globalnim uticajem. (Alfabet, Epl, Meta, Majkrosoft, Amazon na jednoj i firme kao što su Blekrok i Vangard na drugoj strani)
Nije reč samo o “digitalno-finansijskom” kompleksu. Po mom mišljenju, okvir koji je omogućio ovakvu špekulativnu dominaciju korporacija, leži u novouspostavljenim monetarno-finansijskim “pravilima” i tzv finansijskoj deregulaciji koje svoje manifestacije u punom obimu počinje da izkazuje krajem 80-tih i početkom 90-tih godina prošlog veka kroz ubrzavanja pogubne “kreditne ekonomije” gde je rast privreda zasnovan – na dugu. Dug postaje jedan od instrumenata kontrole država koje se više ne mogu izvući iz čeljusti svojih poverilaca.
Ovakav sistem logično počinje da pokazuje svoje anomalije a kulminacija je došla 2008 godine sa velikom svetskom ekonomskom krizom. Posle decenije ubeđivanja i “tešenja” da je sve u redu i da je to bio tek puki incident i da nije greška modela, ispostavilo se da to nije greška, već teška i očekivana havarija sistema koga je nemoguće popraviti pod postojećim okolnostima i ekonomskom filozofijom.
Ovo naravno nećete čuti od oficijelnih ekonomista i videti u mejnstrim-medijima koji pokušavaju da greške objasne nekim neočekivanim, nepredviđenim (a ne stvarnim), razlozima “proklizavanja” sistema. Pandemija je došla kao naručena da se zaborave ovi defekti i zabašure pravi uzroci ovih problema.
I tada nastupa farmaceutski ili parafarmaceutski kompleks koji je enormno profitirao na nesreći desetina miliona ljudi. Ne mogu da spekulišem o nekom namernom uticaju farmacetskih ili njima bliskih i povezanih korporacija na izbijanje pandemije, ali je činjenica da im je enormno uvećano bogatstvo dok je globalna privreda bila na kolenima.
U ovoj grupi korporacija, veliki uticaj ima i vojno-industrijski kompleks kao neizbežni faktor kreiranja politika mnogih velikih sila. U principu je najmanje je važno, koje su to konkretne korporacije koje nose ove procese. Mnogo je važnije uočiti fenomene i način na koji one deluju. Radi se o mreži isprepletanih i povezanih multinacionalnih kompanija, sa često promenjivim udelima u tim korporacijama, gde su zvanični vlasnici često samo istureni “portparoli” pravih imaoca kapitala.
Za običnog čoveka, to su nezamislive oblasti u kojima gotovo iste grupe korporacija imaju presudan uticaj na globalni svet… od digitalnih divova, banaka, rudarskih kompanija, medija… do proizvodnje i distribucije hrane ili farmacije.
Jedan od modernih pojmova koji se sve češće može čuti jeste tzv. „stejkholder-kapitalizam“. Svetski ekonomski forum ga prezentira uglavnom kao sistem u kojem svi učestvuju i od kojeg svi profitiraju, koji vodi računa o potrebama i mogućnostima svakog čoveka.
To je jadni i po meni providni pokušaj amortizacije posledica defekta sistema, čije posledice oseća običan svet. I u najrazvijenijim državama nestaje čak i srednja klasa sa armijom siromašnih i obespravljenih ljudi i beskućnika bez ikakve perspektive.
Dakle, da uprostim, to je teorija gde se baš ovako ustrojen sistem smatra neupitnim ali se eto “nekako” desilo i izmaklo sistemu to dramatično socijalno raslojavanje u korist malog dela najbogatijih.
Ne dakle reforma sistema, već zahtev za solidarnoću koju bi pokazali oni najbogatiji. U osnovi je to strah te elite od opšteg globalnog bunta gde bi se nekontrolisanim procesima ugrozio njihov kapital. Pozivanje na “odgovorniji kapitalizam” i dobrovoljnu filantropiju ekstremno bogatih je iluzija i kukavičje jaje, ali se računa da pitka objašnjenja i obećanja mogu da pridobiju one koji su dovedeni na rub čak i biološke egzistencije.
Onda zaista deluje primamljiva ideja o garantovanom dohotku recimo. Dobrovoljni pristanak bi dalje značio i dobrovoljno pristajanje na “alate” kojima bi se u delo sproveo model “stakeholder-capitalism” poput potpune kontrole ljudi u svim segmentima života. Sva dokumenta pa i lični računi pojedinaca, bili bi „smešteni“ negde u telu ljudi. Sve bi imalo naizgled savršeno logično objašnjenje praktičnog rukovanja recimo novcem u svrhu borbe protiv narko-kartela, finansiranja terorizma, utaje poreza…, a u biti to je kontrola svakog pojedinca. Ne svih naravno, nego te mase koja bi bila u programu.
Meni to liči na stvaranje “kolektivnog mozga” i modela poput rada košnice. Savršen red, odsustvo nezadovoljstva i potpuna kontrola. Zato i pitanje bogatstva elite smatram samo intrumentom (istina neophodnim) ostvarivanja moći i kontrole nad ljudima kao krajnjem cilju.
Trenutno klizimo u krizu neviđenih razmera. Građani Evrope dobijaju astronomske račune za struju, ne mogu više da u svoju potrošačku korpu stave ni trećinu od onoga što su donedavno mogli, firme se listom zatvaraju. One koje žele da pokušaju da se spasu podizanjem kredita, suočene su sa povećanjem kamata koje ih u tome praktično onemogućava. Može li išta da zaustavi ili ublaži taj trend?
Ovo jeste ozbiljna ekonomske kriza i verovatno će, nažalost, prevazići negativne efekte one iz 2007/08 jer se radi samo nastavku istog problema sa sličnim uzrocimi koji nisu otklonjeni posle SEK. U neki segmentima su čak i pojačani i može prerasti u pravu ekonomsku katastrofu, posebno za EU. Sa pojačanim dejstvom energetske krize, gotovo izvesno će dovesti do recesije u mnogim zemljama.
Inflacija po pravilu ne dovodi do recesija, ali ovog puta inflacija u kombinaciji sa recesijom će mnoge privrede dovesti do najgoreg stanja u kojem se jedna ekonomija može naći – stanje stagflacije čije se posledice leče godinama. Ne treba zaboraviti ni prehrambenu krizu koja direktno utiče na standard građana. Višestruki su razlozi ovakvog stanja ekonomija danas u svetu.
Konstantni neprekinuti razlog kriza je globalna monetarna politika, politika kamata, finansijska deregulacija, kreditna ekonomija zasnovana na dugu. To je jednom rečju “nemoguća” ekonomija gde javni dugovi država neprestano rastu, i to mnogo brže nego GDP.
Već u mnogim državama javni dugovi prevazilaze godišnje nacionalne bruto dohotke. Oni se nikada ne mogu vratiti a trošiće se sve više nacionalnog dohotka na njihovo servisiranje. Ogromni javni dug SAD na primer raste toliko, da će ovim trendom uskoro više od pola ukupnog godišnjeg priliva novca država morati da daje samo na otplatu kredita i kamate.
Važan razlog je i špekulativna dominacija korporacija i banaka i preraspodela društvenog bogatstva na krajnje nepravedan način, koja nije praćena ni produktivnošću ni inovativnošću. Figurativno, finansijski derivati su pobedili proizvodnju.
Umesto da se rešavaju ovi problemi, inflacija koja je imala objektivne razloge zbog prekinutih lanaca snadbevanja u pandemiji i posledično rasta ulaznih/uvoznih cena, dakle troškova, se neće rešiti povećanjem kamata na kredite. Ali će dužnike baciti u očaj, posebno onih koji kupuju u dolarima zbog njegovog (veštački izazvanog) rasta. Generalno, trpeće svi, pa bilo to države, privreda ili kreditno zaduženi građani.
Posebna priča je energetska kriza. Njen početak se nazirao kada se, potpuno nerazumno, zbog ekologije izbacivala proizvodnja energije iz fosilnih goriva a da prethodno nije bila obezbeđena alternativna energija u potrebnoj meri. Dodatno, rat u Ukrajini je zadao težak udarac narušenoj energetskoj stabilnosti, prvenstveno članica EU.
Ne ulazeći u političku ocenu i opravdanost odluka zemalja EU oko sankcija Rusiji, ekonomski gledano, to je ekonomski suicidan potez, čak i da se obezbedi snadbevanje energenata u dovoljnoj meri na drugoj strani, jer će cenu takve politike plaćati građani.
Frapantno deluje i odricanje da se spozna pravi uzrok svih ovih problema i to od država poznatih po svojoj praktičnosti koja je bila razlog njihovog neverovatnog ekonomskog uspona i razvoja. I nije samo šteta oko nedostatka energije u tom paketu, već i od nedostatka mnogih drugih strateških proizvoda koje direktno pogađaju privrede zemalja EU.
Hvala na gostovanju Borislave Boroviću!
