Prema nekim istoričarima, na severu Nemačke se nalazila nekadašnja postojbina Srba, stara srpska zemlja koju su zvali Bojka, i od koje potiče i moje prezime Bojić, kao najstarije srpsko prezime. I pored ozbiljnosti tih teza, ja ih ovde ne iznosim da bih se dičio tim prezimenom, već zato što sam se, napustivši SFRJ, ponovo našao u „staroj postojbini“.
Da bih tu nastavio medijsku delatnost.
Novinarstvo odavno više nije ono što se uči da jeste. Umiralo je mnogo puta, od 19. veka naovamo, i mnogo puta je uspevalo da održi iluziju da pošteno i isključivo u interesu javnosti pruža informacije o svetu.
Kao čitalac velikih medija i javnih servisa, navikao sam da se u mnogim slučajevima zapitam: kako to ovi autori hoće da ja mislim?
I, naravno: zašto to hoće?
Namerno kažem: autori, a ne: medijum. Pošto se novinarstvom bavim 35 godina, i vrlo rado ga i proučavam, mislim da sam ga dovoljno dobro upoznao da bih mogao da kažem: medije ne valja uvek poistovećivati sa njihovim mnoštvom novinara.
Što bi zapravo i trebalo da bude važna karakteristika informativnog rada.
S druge strane, ono što stalno ugrožava taj rad je – sukob interesa. On pretvara novinarstvo u rad „za nečiji račun“. Zbog toga smatram važnim da se „podiže svest“ o tome. Da se obrati pažnja na načine na koje se vrši selekcija informacija, na sintaksu i značenja u informacijama, na strategije formiranja narativa.
Da bude jasno gde i kako sukob interesa može da utiče na filtriranje informacija.
Hvala Vam na pažnji!
